U susret jubileju

23.04.2008.god. navršava se 40 god. postojanja
škole za decu ometenu u mentalnom razvoju „Ivo Lola Ribar“, u Kraljevu

   Kažu da su 40-te lepe godine života. Godine iskustva i zrelosti, ali i godine mladosti spremne da pokrenu energiju potrebnu za nove uspehe. Upravo ovim rečima može se opisati trajanje i delovanje Škole za osnovno i srednje obrazovanje dece ometene u mentalnom razvoju „Ivo Lola Ribar“ u Kraljevu. To je škola u kojoj je ljubav najjači zakon, a humanost i dobrota osnovno pravilo. Smeštena je nedaleko od centra grada u Dositejevoj ulici br.5, iza crkve Svetoga Save. Kao da tamo postoji oduvek. I reklo bi se kao i svaka druga škola.

   Život u njoj pokreće veliko srce u koje staje neizmerna ljubav njenih đaka. Ljubav koju ta deca poklanjaju, dobrota kojom plene, optimizam kojim zrače, obavezuje sve zaposlene. Njihove su želje skromne i tako male u ovom surovom vremenu; biti voljen, imati prijatelja, biti koristan. Čudno je koliko je malo potrebno da budu srećni, ali je još čudnije koliko im često baš to nedostaje.

  Dok đaci prolaze kroz detinjstvo i školovanje, nastavnici započinju traganje za stazama i mogućnostima njihovog života. Svako dete ima svoju stazu, svoj put. Dok su u školi, staze su popločene i putevi utrti. Odlaskom iz škole, životne staze često postaju trnovite i bolne. Bolne za đake i njihove roditelje, ali i za nastavnike. Zašto je to tako? Zašto su životne priče ove dece često tužne? Kao da se zaboravlja da sreća ne mora uvek da košta. Šta je to što svako od nas može uvek da pokloni?

   Za zaposlene u ovoj školi pokloniti ljubav najveći je motiv. Želja da život ove dece ne bude potrošen uzalud pomaže im da se kroz rad, učenje, pesmu i igru što bolje odupre teškoćama.

   Uskoro ova škola proslavlja značajni jubilej. Od „pomoćnog“, specijalnog odeljenja drugog i trećeg razreda pri školi „Svetozar Marković“ u Kraljevu i daleke 1968. godine preko samo nekoliko učionica, smeštenih u desnom krilu zgrade, do sadašnjeg izgleda proteklo je punih četrdeset godina. Tokom svih godina, škola se prostorno i kadrovski uvećavala. Dobila je nove lepe učionice, nov nameštaj, opremu, aparate, kompjutere, radionice, kuhinju, medijateku, nove nastavnike, ali i đake. I upravo su ti đaci vremenom potvrdili da se za profesiju defektologa vredi opredeliti. Uvek su nastojali da uprkos ometenosti učine i više od zahteva koji bi se pred njih postavili. Zato ni rezultati nisu izostajali- nagrade na mnogobrojnim sportskim takmičenjima i susretima škola, nagrade na izložbama likovnih radova, uspešne prodajne izložbe predmeta stvaranih i oblikovanih u tekstilnim i bravarskim radionicama. Čak i na takmičenjima, u konkurenciji sa decom iz redovnih škola, ova deca su osvajala najviša priznanja.

   Zaposleni u ovoj školi žele da budućnost njihovih đaka bude vesela i svetla, da ih okruženje prihvati sa svim njihovim različitostima. Oni veruju da društvo više neće okretati glavu od dece ometene u mentalnom razvoju i problema koje imaju, već će aktivno učestvovati u njihovom rešavanju. U suprotnom, ukoliko ova deca odžive život u kome nikom neće biti potrebna, ukoliko ne postanu korisni članovi društva, ne dobiju posao i ne zasluže platu ili još manje, ne osete ni minimum ljubavi i pažnje, biće to tragedija, ne samo za njih, već za sve nas.

   Mnogo je planova i ideja koje tek treba realizovati.

   „Pozivamo lokalnu zajednicu, sve ustanove, škole, humanitarne, vladine i nevladine organizacije, dobre ljude iz čitavog regiona, da nam se jave!!!! Mi znamo da možemo, da hoćemo i želimo. Otvoreni smo za saradnju, druženje, stvaranje,....Posetite nas- rado ćemo razgovarati! Prihvatite nas-bićemo srećni! Pozovite nas- doćićemo!

   Niko nema tapiju na sreću! Danas je tu, sutra je nema. Ali zato, nemojmo je uskratiti drugima ako je možemo priuštiti. Tek tada ćemo je svi zajedno imati više!“

Kolektiv ŠOSO „Ivo Lola Ribar“

Tel. 036/315-242
ilribar _kv @ptt .yu
ž.r. 840-580666-56